субота, 03. март 2018.

Милан Р. Симић: ЗОВИТЕ МЕ АРИСТОТЕЛ


Владимир Коларић

Назад, па около!

 

Иако волим кратку форму, што се види из дужине већине мојих текстова, никада нисам имао нарочитог поверења у афоризме. Не због њихове ефемерности, него због утиска како пречесто изричу натегнуто духовита општа места, са позиције некаквог „општег“, просечног човека, „грађанина покорног“ безбрижно помиреног и спријатељеног са својом пасивношћу.

Али Милана Р. Симића сам приметио још раније, а посебно када смо постали фејсбук пријатељи, и када су његови аформизми засијали у мору баналности и испразног паметовања.

Аформистичар мора да буде проницљив, да се на да лако замајати и да не заузима позицију друштвено и културно привилегованог посматрача, што је најчешћа мана наших писаца и интелигенције. И мора заиста да разуме друштвене процесе, а не да репродукује њихове пропагандно-манипулативне моделе, што је опет тако ретко код српских писаца и интелектауаца, који делују као да нису део друштва у коме пишу и да према њему немају никакву одговорност.

У књизи „Зовите ме Аристотел“ Милана Р. Симића (Агора, 2013), све је онако како треба и, иако је књига објављена пре пет година и даље актуелно и, дакле, нимало ефемерно, јер истина никада није ефемерна, макар се тицала и најнезнатнијег. Али ништа овде није незнатно, јер Симић не бежи од најважнијих тема које су нас обликовале протеклих деценија: он преиспитује демократију као такву и наше вишезначно искуство демократије, готово је опседнут темама фалсификовања и наметнутог ћутања, једног генералног утиска залуталости и не само пропуштених шанси, него и промашених путева. И наше све болније и све, употребићу тај израз, трагичније подвојености, расцепљености, болног суочења са истином да је све мање разлога због којих мислимо да треба да живимо заједно. И још болнијих дисконтинуитета, који као да су једина константа српске историје, осим неизбежног уха које би све чује и све да зна, и оних која свест о постојању тог уха и веровање у њега, спречава да осете сву ону лепоту живота, која је, макар једним делом, и до нас.
Писац не би требало да буде срески шпијун, ни да се боји среских шпијуна, него - како се то некада говорило - сведок епохе.

А целовитост ове књиге, која никако није проста колекција афоризама, је готово целовитост једног романа епохе, какав у српској књижевности, исправите ме ако грешим, у последњим деценијама нисмо имали. Некада заиста треба умети кренути од малог, не плашећи се ефемерности. Мудар афористичар је одавно схватио да никад неће добити своју бисту. А то је, изгледа, један од предуслова слободе.

У "Џепним теоријама" Нарциса Алиспахића

Главна улога у првој епизоди феноменалног серијала аутора Нарциса Алиспахића:

https://www.youtube.com/watch?v=RPibT_QKFqk&feature=share

четвртак, 01. март 2018.