Владимир
Коларић
Сенка фикције
Криминала
има свугде, али кримића само у капитализму. Пошто је међуратни период тај наш
аутентични капитализам - тако су нас учили у школи, а тако су мислили и његови
тадашњи критичари, и са лева и са десна - кримић смештен у то време се сам по
себи намеће.
С
друге стране, и ово сад код нас је накакав, какав-такав капитализам (мада се
либертаријанци не би сложили) - она је његов производ и један од
најфреквентнијих канала његове симболичке репродукције - па је зато једна
поп-културна серија заснована на том споју детектива-кримића и међуратне ере, какве
су „Сенке над Балканом“ Драгана Бјелогрлића, данас и овде ипак могућа.
Кримић
је данас опет у моди, како бисмо се ваљда убедили у какву-такву појмљивост и логичност света
који нам се чини све луђим, а ми смо гладни иконичних представа ликова из
српске историје, толико богате ликовима и миљеима.
„Сенке
над Балканом“ су поп-културни производ и не стиде се тога. Имају бар мало оне
лакоће и релаксираности, овде тако ретке, дечачке занесености приликом да
упризоримо оно што волимо, што нас мами, интригира, фасцинира. Имати ноаровског
детектива у блату и асфалту Београда, Мустафу Голубића и Козаке, ону дечачку
еротику истовремене привлачности и одбојности, супарништва и братства два -
мушка - лика. А где је женска еротика замена за дух или демона, опасност и
никад досањан сан, јер се и жели да остане само сан.
И
пред тога, ова серија је „урађена“ - режирана, написана, продуцирана, и све што
иде с тим. Овако или онако, али урађена, на нивоу једног стандарда, у основи
филмски стилизованог стандарда, али нама, који делујемо данас толико збуњено и
муцаво - итекако потребног. Јер свака форма и свака дисциплина, посебно
симболичка, нам је данас итекако потребна.
А
то што нас - данас - највише збуњује и плаши фикција, говори о нашем проблему
са том „нашом“ реалношћу, о којој као да не знамо или нећемо да знамо ништа,
реалношћу без рефлексије и дистанце, која самим тим престаје да буде реалност. Права
фикција није ритуална, не укорењује нас у свакодневницу. Фикција има пуно значењских
слојева и буди мноштво асоцијација, док је свакодневница само оно што ми хоћемо
од ње, а то је најчешће само једно - да нас успава, да нас отупи.
„Сенке
над Балканом“, како год се даље буду развијале, јер ово су тек две епизоде,
макар је и незнатан, али преко потребан, противотров против тог насиља
свакодневнице, против тог света не само ријалитија и таблоида, него наше
посвемашње учмалости.
Добра
фикција би требало и да нас оријентише, чак руководи. Можда је то овде превише
очекивати - не знам, видећемо, превише је априорних скептика - али и ово, овај
дечачки шик, и бар мало те лакоће и релаксираности, и ослобођености од
таутологије непосредоване свакидашњице - је већ само по себи сасвим довољно.
Очекивати виши и пожељнији облик културно-цивилизацијске самосвести - није ли
то ипак, засад, претерано, макар као императив, јер колико је нас за тако нешто
уопште спремно, чак и у својим главама, а камоли материјализовано у некој чулно-естетској
или мисаоној форми, изложеној јавном суду.
А
тако се лако отежава, од идеологије, од политиканства, од похлепе или умора.
Неће ваљда?
Нема коментара:
Постави коментар