Владимир Коларић
БОРДЕЛ
РАТНИКА
У Кољадином театру се баш ради да би се зарадило
за свој „хлеб са кобасицом“: ради се тимски, сви раде све, нема ту примадона,
укључујући и самог Кољаду. Тимски се ради и на сцени, али и сваки од њих, колико
год их на сцени било (а у овом „Ричарду“ их је баш било), има своју неодољиву
присутност и чулност.
Шекспиров „Ричард Трећи“, у адаптацији и режији
Николаја Кољаде (Кољада театар, Јекатеринбург), изведен у оквиру Београдског
фестивала савремене руске драме у Установи културе Вук, прави је спектакл, са
разрађеном и истакнутом кореографијом и
звучно-музичком сликом, у целини особено и упечатљиво сценско искуство.
Знаковно-изражајни систем формиран је мање систематски-рационално колико на
асоцијацијама и интуицијама, и на потки овог драмског класика моделује се један
свет бордела, робова и поживотињења, са
непрестано понављаним питањем „Зашто?“. Врло дубоким питањем у контексту
саме представе, оним које обухвата различите и историјске и егзистенцијалне равни
постојања, и различите могућности деловања разуларене и узохољене моћи на људе, па и на моћнике
саме. А с обзиром на то да је у овој представи све, поред тога што је
застрашујуће, толико духовито и иронично, непрестано нам се, међу одговорима намеће
онај наизглед тако плакатски: зато што ми тако хоћемо.
И поред свог тог зноја и бруталности, у овој
представи заправо нема ни грубости ни неукуса, јер, рекао бих, Кољада и његови
глумци не омаловажавају човека. За њих он није наказа, чак и кад тежи
поживотињењу, курвању или добровољном ропству, он је, најзад, само човек.
Али, зато, код Кољаде и његових нема ни сувишних
илузија, јер и они сами су људи радници, не мамини и татини синови и не
моћници, не припадници испразне класе „уметника“, него ваљда оно што је уметник
увек био и што би требало да буде. Зато и тиранина на крају, када му не успе
трампа краљевства за коња и када добије оно што је - суровим а тако људским
језиком речено - заслужио, замењује неко можда још одвратнији, али слабашнији и
у лепшем оделу, рекло би се - цивилизованији.
Змија искушења и змија лукавства-мудрости, која симболички
обележава представу, на крају се претвара делом у пуког манекена, а делом у
слику наше охлађене и потмуло насилне, а можда ипак само заплашене и од силника,
света и сопствених слабости укроћене душе. А и то је, у недостатку илузија, од
којих нас неке како мислимо и чине човеком, признаћете, ипак нека нада. Кољадин
циљ, као што циљ уметности никада није нити би смео да буде, свакако није био у
томе да нас остави опустошене.
Нема коментара:
Постави коментар