Владимир Коларић
РУСКА БАРКА
REVISITED
Пландовање на дачи, метафорика целог друштва у
неколико махом у истом друштву неснађених ликова и неизбежна катастрофа - ни
нова руска драма није поштеђена Чехова, и с њим читавог тог руског предреволуционарног
катастрофичног реализма. Нова руска драма већ одавно није нова, руско друштво и
свет се мењају, док њој, сасвим у руском стилу, главни непријатељи и даље
остају време и држава. Држава као непријатељ је константа, а главни узрок
личног и колективног распада као да више није само оваква или онаква прошлост него неизвесна и
непредвидљива, али свакако апокалиптичка будућност.
Драма „Језеро“ Михаила Дурњенкова, која је у
режији Невене Мијатовић, у облику јавног читања изведена у оквиру другог
Београдског фестивала савремене руске драме (9-11. мај 2017), писана је сасвим
у том кључу, са све експлицитном мотивом Нојеве барке, како неко случајно не би
помислио да је овде реч тек о баналном копилету „другарског“ ситкома и црне
хронике. Ипак, метафора Нојеве барке је овде да изрази бол за друштвом из ког
нико, и баш нико, не би био искључен, за једним јединством свега и свакога, за
загрљајем - а шта је друго она капитална мисао руске културе, оног најбитнијег
у њој, него управо то?
Штета је што у програму фестивала нису наведена
имена глумаца, студената Академије лепих уметности, који су учествовали у овој
представи, јер јавно (боље би било рећи - сценско) читање је код нас очито и
даље презрена врста. Ово је био добро осмишљен и урађан задатак, занимљивији и
релевантнији сценски догађај него већина представа нашег репертоарског позоришта.
Нема коментара:
Постави коментар