Владимир Коларић
ЖЕНСКО ЛИЦЕ
РАТА
„Рат нема женско лице“ добитнице Нобелове награде
за књижевност 2015. године Светлане Алексијевич (Чаробна књига, 2016; превод с
руског Неда Николић Бобић), као и друга дела ове ауторке, припада жанру
нефикционалног романа или књижевности сведочења, у ком се уметничка
моделизација гради коришћењем искључиво документарног материјала: моделизацијски
принцип селекције остварује се, наравно, у самом одабиру грађе, а принцип апстраховања
у процесу структурације, односно комбиновања документарних градивних елемената.
Документарни материјал у овом роману представљају
сведочења совјетских жена - учесница у Другом светском рату. Роман је написан
још у време Совјетског Савеза, објављен у време перестројке, а на српски је
преведено његово издање с почетка 21. века.
Роман очекивано доноси такозвану „женску“, не
херојску и не митотворну страну рата, окренуту субјективном доживљају, личним а
не колективним емоцијама и свакодневници рата. У совјетско време такав приступ
је одступао од званично прокламоване митотворне представе овог рата, која је
трабало да трансцендира идеолошку репресију и друштвене конфликте генерисане у
совјетско доба. Поред тога, роман јасно указује и на репресивни и манипулативни
карактер совјетског државног и идеолошког апарата. Велики отаџбински рат, како
га називају, и данас има важну улогу у идеологији нове руске државе, с том
разликом што се жртвама овог рата приступа без идеолошке оптике која је важила
у совјетско време, а која је дискриминативно приступала жртвама које су макар
део рата провеле у заробљеништву или на окупираним територијама.
Рећи да је рат ужас и зло не значи ништа, и нема
вредност информације; али представити тај ужас у његовој непосредној егзистенцијалној
конкретности свакако може имати велику снагу; и управо то мотивише ауторкин
избор овакве нискомоделизацијске уметничке форме у покушају да се суочи са
искуством рата, и то баш као доживљајем и искуством, непосредним и појединачним,
какво ваљда свако искуство и доживљај јесу.
Њене намере су зато пре спознајне и етичке, а
естетске се крију у амбиваленцији између представљања конкретног, историјског
човека и вечног човека „у њему“, између спољашње историје и „историје душе“.
И митотворством и миротворством може се
манипулисати. Недвосмислено политичко сврставање Светлане Алексијевич у текућем
рату стога не би смело да буде једини критеријум, можда ни критеријум уопште,
за вредновање њеног књижевног дела, које свакако не би смело да буде истргнуто
из историјског, а тиме и културолошког и идеолошког, контекста у ком је
настајало.
Јер једно од питања имплицираних у роману, „шта
се дешава када људи забораве Бога“, свакако није само идеолошко, и свакако није
вазано само за једну историјску епоху.
Нема коментара:
Постави коментар