уторак, 21. март 2017.

ШИРЛИ ЏЕКСОН: УКЛЕТА КУЋА НА БРДУ


Владимир Коларић

„Шта год да је ходало тамо, ходало је само“

 

„Уклета Кућа на брду“ Ширли Џексон, написан 1959 (Орфелин, Нови Сад, 2016, превод и поговор Дејан Огњановић), спада у класике хорор жанра, као „квинтесенција“ романа о духовима. То је такође роман који успешније него већина других сведочи о нашем односу са светом, импликацијама нашег прилагођавања и уклапања у тај и такав свет, који нам се приказује као дат, а који у основи представља мрежу људских односа. Односа које, колико год „нормализовани“ и „социјализовани“ били, макар у најдубљим слојевима нашег бића перципирамо као дубоко извитоперене, онакве какви људски односи никако не би смели да буду.

Без улажења у расправу о природи надприродног у овом роману, јер како један од његових ликова рече „нећу да дајем име нечему што нема имена“, могло би се нешто проговорити о природи света и природи страха које он тако непогрешиво слика.

Наш најизворнији однос према свету је страх да ће нас „једном заробити у особу попут свих других“, док је корен људских односа у „дубинској структури“ породице. Та структура се као матрица пресликава на читав историјат наших односа, који, ако је и онолико колико је извитоперен, укида и саму историју, изолујући нас у један свет за себе, лавиринтски свет унутар света, који даје све да нас убеди да је он заправо „наш“ прави свет, а затвореност наша судбина и назначење.

Страх је увек и обавезно „страх од себе“, као и од тога да, застрашени од губитка разума  „под условима апсолутне стварности“, „видимо себе јасно и без маски“; најзад, то је и страх од „тога да знамо шта заиста желимо“, као и тога шта заиста желимо од других људи, и зашто су нам ти други уопште потребни.

Сама ауторка своје интересовање за натприродно, а самим тим и своје виђење света и страха пред тим светом - а који као да сам тај свет и конституише - одређује „осећајем о људском и не сасвим рационалном поретку који се неадекватно бори да под контролом држи силу великог уништења, које је можда ђаво, а можда је интелектуално просветљење“.

Страх нас дакле егзистенцијално окива и паралише, али и призива могућност да буде макар прозор у нашој тамници, још боље пукотина која би довела до њеног рушења. Бојимо га се подједнако зато што нас додатно окива у свет, али и зато што би можда могао да нас тог света ослободи, и суочи са силом и светлошћу (или празнином?) које, својим ненавиклим и неприпремљеним очима, не бисмо могли да поднесемо.

Роман Ширли Џексон не нуди јефтине утехе, нити психолошке, социјалне, идеолошке, или чак морално-религијске рационализације које би нас помириле са светом, заборавом нашег треперавог бића. Оног које се, смртно и смрћу застрашено, нада и верује да нас „на крају путовања увек чека љубавник“, али и слути да је мапа тог путовања сакривена толико дубоко у нама, да је ни сами самцити, али ни уз помоћ других људи и њихових доктрина, највероватније никад нећемо досегнути. Потребно је ту још нешто, нешто и неко трећи, али потребни су и овакви романи које нас постављају пред нас саме и неумољиво суочавају са светом који смо како одрастамо све спремнији да прихватимо као „наш“. Романом који доводи у питање све постојеће - самооправдавајуће и самоуспављујуће - језике, колико и нека од највећих дела светске књижевности; а која су и која ће увек бити, више него било шта друго, величанствена сведочанства о људској слободи.
 

Нема коментара:

Постави коментар