Владимир Коларић
ЈЕДНА
САСВИМ БЕЗОПАСНА ИЛУЗИЈА
Све је већ у наслову: и дада чији јубилеј
ето и даље обележавамо, и жене, те скривене и од очију јавности и историје
склоњене жене које су дале значајан допринос овом покрету.
Представа „Жене даде - Једна могућа
изложба“ ДАХ Театра, у режији Дијане Милошевић (2017) има најпре скроман и програмски
циљ маркирања женског присуства, односно присуства жена у овом номинално најрадикалнијем
авангардном покрету, који је, биће, рушио све културне и друштвене баријере осим,
изгледа, патријархата, и све смислове, осим, опет изгледа, оног који генерише
патријархална доминација као таква.
Али, ипак, није ово представа која
сва та некада радикална и револуционарна питања преокреће у идентитетска, она
указује на немоћ сваке борбе против доминације и контроле, која „штеди“ и „превиђа“,
ако не на речима оно на делу и пракси, саме дубоке основе, „дубинске структуре“,
те доминације и контроле, оне које су матрица, које онда ех-та-историја само
репродукује.
Отуд језа рата која лебди над овом
представом, као и над дадаистима онда, као над нама сада, као над свима нама
мање или више у свим временима, док је времена. Али отуда и нада, да историја није
само насиље и зло, него често пружа и примере добра, оне истинске људске снаге;
а на нама је да одлучимо - која ће од тих историја бити „наша“. Нешто је ипак и
до нас, колико год нас разуверавали, није све слепа судбина и још слепља сила,
није све право јачег, бешњег и бројнијег.
А моћ или немоћ уметности у
историји и времену, шта је то? То је оно да хоћемо и да јесмо, да јесмо оно што
хоћемо и хоћемо оно што јесмо. Макар и на тренутак, и победили смо, чини нам се.
Непријатељи човечанства ће увек
бити они који се боре за мир, који не одступају. Човечанство ће их клати и
гонити, јер постављају оно одлучујуће, и једино право дадаистичко питање, ако
дадаизам жели да буде радикалност сама, крајње питање - има ли шта важније од
појединачног људског живота, ма ког и ма каквог живота? Певајмо о томе, певајмо
и засипаће нас крвљу и говнима; али певајмо.
Ипак, највећа вредност ове „сценске
изложбе“, "позоришне инсталације", је оно што би увек и требало да буде највећа вредност сваке сцене -
они на њој: глимци Евгенија Ешкина Ковачевић, Александра Јелић, Ивана Миленовић
Поповић, Ивана Миловановић, Иван Николић, и музичари Немања Ајдачић и Угљеша
Мајдевац. Они су оно лепо и чулно, јединствено, разгаљујуће, оно што смо увек волели у
позоришту; због чега имамо илузију да је позориште, ипак, нешто мало више од
живота, оног живота времена и свакодневнице, за који некако и не верујемо да
смо створени да живимо. А то је за разлику од наших свакодневних живота, једна
сасвим безопасна илузија.
Нема коментара:
Постави коментар