Vladimir Kolarić
„IZDAJA,
VUČE!“
Nekada poređen što sa
Isusom što sa Raspućinom, Vuk Drašković zna da nema lažljivijeg književnog
žanra od memoara, pa se stoga razumno opredeljuje za fikcionalizaciju svog
iskustva, kao i svog pogleda na svet. I svog pogleda na istoriju i na politiku,
od čega u svojoj književničko-političkoj razapetosti ionako ne može da pobegne.
Takođe, zna i da se u ovdašnju književnu istoriju ulazi romanima epskog
karaktera na temu bliže ili dalje nacionalne prošlosti. A Vuku Draškoviću je do
istorije svakako stalo, kao i do svog mesta u njoj.
Epičnost i aktersko-recipijentska
utemeljenost na „glasu prostog naroda“ i u njegovoj je literaturi koliko i u
politici, u izvesnom je (makar i prividnom) raskoraku sa njegovom doktrinarnom
pro-zapadnom ili tačnije pro-natovskom političko-ideološkom pozicijom, što na
estetsko-poetičkoj ravni rezultira raskorakom između modelovanja individualnog
i kolektivnog iskustva.
I u romanu „Isusovi
memoari“ (Laguna, 2015) se tako individualni pogled „običnog“ čoveka,
posmatrača, pre žrtve istorijskih okolnosti i tuđe volje nego samosvesnog i voljnog
aktera, „proširuje“ kako mitopoetskom referencijalnošću na novozavetni narativ,
tako i tipološkom usmerenošću na priču o „sudbini naroda“. Lik fotografa-fotoreportera
Ćopavog Isusa zbog tog deficita „volje“ svakako ne može biti tragičan, a s
obzirom ma makar i nenamerni naglasak na „kolektivnom iskustvu“ i tipološkoj shematizaciji "sveta dela", teško da
uopšte može biti posmatran kao „lik“. Legitimno opredeljenje za karakterološku tipizaciju,
umesto individalizaciju, ne može služiti
kao izgovor, pošto ona nije adekvatno poetski, odnosno žanrovski motivisana.
Deficit na planu likova
prisutan je i u pokušaju piščevog „kritičkog“ preispitivanja sopstvenog „lika i
dela“, u ovlašno fikcionalizovanoj skici pisca-političara Maksima i njegovog
okruženja, koja biva tek nauspeo alibi za postojanje ovog romana, a koji bi valjda
trebalo da sugeriše potencijal njegove „dijalogičnosti“, a u slučaju autora -
potencijal samoprevazilaženja.
Autor u osnovi nije uspeo u tome da motivacija njegovog romana bude shvaćena kao primarno književna. A to je donekle šteta, jer možda je od svega ipak i moglo biti nešto, a ne tek za nekog gorak, za nekog očekivan, a za nekog trujumfalan osećaj nedovršenosti, nedosegnutosti, rascepa. Samo da je bilo više volje i snage, i unutrašnje oslobođenosti, nečega što kao da u ovoj kulturi uvek nedostaje.
Moj drugi tekst o ovom romanu nalazi se na:
http://www.vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/02/jos-jednom-o-vuku.html
Нема коментара:
Постави коментар