AGATA KRISTI : IGRA OGLEDALIMA

Vladimir Kolarić

 

MOĆ ŽIVOTA

 

U liku bogataškog imanja sa pridruženim koledžom za resocijalizaciju maloletnih delinkvenata, gospođica Marpl u romanu „Igra ogledalima“ Agate Kristi (Mladinska knjiga, Beograd, 2009, prevod Vanja Lesić; They Do It With Mirrors, 1952) pokušava da pronikne u obrazac jednog sveta u nastanku, samim tim i u obrazac društvenih, kulturnih pa i civilizacijskih promena i procesa koji takav svet čine mogućim. Oruđe gospođice Marpl je „poznavanje ljudske prirode“ zasnovano na svesti o postojanju zla, odnosno odsustvu straha od zla u liku njegovog negiranja.

Ova amaterska istražiteljka se najpre suočava sa usrećiteljskom histerijom i vrednosnim (samim tim i praktičnim) prioritetom ideja u odnosu na čoveka. Zatim sa jednim estetskim deficitom, nastalim ulaganjem isključivo u ono što ima upotrebnu vrednost. I, naravno, sa neizbežnom relativizacijom kriterijuma normalnosti i pravnog poretka. Ako su kriterijumi psihičke, moralne i socijalne normalnosti tek konstrukt, to su svakako i različiti modeli njihovog osporavanja, naročito oni koji imaju lako uočljivu doktrinarnu osnovu.

Svaka ideologija i metafizika ima za cilj delovanje na svest, i kao takva je neprijatelj umetnosti, kao individualne stvaralačke delatnosti, ali itekako prijatelj „kulture“, kao (modernog) ideološkog konstrukta. Estetizacija zločina je tako samo jedan od postupaka (trikova) začaravanja i skretanja-usmeravanja pogleda, psihološke dezorganizacije i duhovnog rasejavanja, a u čijoj osnovi je banalna manipulacija u cilju sticanja i održavanja moći, one najbanalnije, moći „zlatnog teleta“. Suprotstavljanje ovoj pošasti je, kao i uvek, u odbijanju da se magiji, njenim tehnikama i iluzijama prida karakter uzvišenosti i da se pristane na bilo koji oblik straha i strahopoštovanja nad njenim porobljivačkim intencijama. Takođe, i u osnovi, odbijanje da se u bilo kom trenutku skrene pogled sa čoveka i usmeri ka beživotnim, bezobličnim i bezličnim apstrakcijama, ma kako nam one bile predstavljane.

Jedan promišljen i delatan antropološki i spoznajni realizam, dakle, koji stoji u osnovi Agatine modelizacije sveta, sa posebnom dovršenošću i eksplicitnošću u poznijim fazama njenog rada. I možda potraga za jednom istinskom moći, konkretnom i ličnosnom, onom koja služi životu, umesto da ga pokorava.