уторак, 2. јун 2015.

O HEROJIMA I LJUDIMA: Nečiporenko u Brčkom!


Владимир Коларић

 

О ХЕРОЈИМА И ЉУДИМА

 

 
После промоције у Руском дому у Београду, Јуриј Нечипоренко је одржао промоцију свог романа „Ломоносов, царски помоћник“ у Брчком, где је, за све значајнијег издавача, са додуше нерешеним проблемом дистрибуције сопствених издања, Књижевни клуб, овај роман и објављен. Промоција је била сјајна, једна од најлепших на којима сам учествовао, подједнако као и она од пре пет година, када је у истом граду, на истом месту, промовисан Нечипоренков роман о Гогољу, „Дечак са вашара“. Ипак, исто место, исти тим (Нечипоренко-Миленић-Коларић), исти успех, није призивао доживљај дежавија – све је било ново и стварно.

Нечипоренко је овим упечатљивим (и увек дијалошким) наступом заокружио теме о којима је говорио на промоцији у Руском дому и наступима у оквиру Београдских преводилачких сусрета. Поред биолошких инстиката који служе опстанку, човек има и инстикт за знањем, односно инстикт стицања духовних вредности, који главни смисао људског живота усмерава ка развоју сопствене личности. У том смислу, Ломоносов је средиште руског мита, који за разлику од америчког – а који под именом „америчког сна“  истиче  циљ стицања материјалне добити напорним радом – иконизује представу самоостварења путем жудње за знањем, и то не знањем у кумулативном, квантитативном смислу, већ квалитативном, које се остварује у духовном расту. Због тога Ломоносов за децу има значење примера, а за одрасле подстицаја. Овакво „охрабрење надахнућем“, које нам подарују хероји културе, неопходно је ономе који не жели да се креће утртим путевима искључиво материјалног стицања, и/или, додајем, путем моћи. Моћ оваквих хероја је управо у енергији надахнућа коју поседују и коју несебично дарују.

Хероји нам, такође, помажу у стицању културне самосвести, чији је центар у језику, који, сваки језик за себе, у себи садржи, и на културу пројектује, одређену слику, или модел, света. Истинско стваралаштво је стога у креирању аутентичне слике света, односно личног доприноса, личног гласа у креирању, као и евентуалној трансформацији и реинтерпретацији, језички кодираног модела света једне посебне културе. Разногласје култура је неопходност, њихов живи живот“, а универзалност је управо у том увек „живом животу“, ономе што се не да укалупити или изманипулисати. Разумевамо сопствену (онтолошку, егзистенцијалну, друштвено-политичку) ситуацију у мери у којој разумевамо кодове који граде специфичне културне обрасце, а који су у основи модела света у чијем оквиру се крећемо, и ког, онолико колико нам је задат, неопходно желимо да превазиђемо и преобразимо, чиме увек преображавамо и себе, културу (културе), али и друге људе-личности, све који учествују у тој богатој и тајновитој енергетској и логосној размени.

За мој симултани превод током промоције, Нечипоренко је приметио да је, пре него дословна транслација, заправо философска интерпретација његових речи, па је то и овај текст у односу на Нечипоренкове идеје. Оне су, на лицу места, биле исказане тако да су непосредно дотицале срца људи, јасно и разговетно, доступно сваком бар мало посвећеном развоју сопствене личности. Као код Пушкина или Ломоносова, ове идеје су биле изражене чисто, јасно и разговетрно, ни мало налик на тобожњу напојмљивост „мистичне руске (словенске) душе“, што је тек алиби „Запада“ за сопствену духовну лењост и незнање, а који ту лењост и незнање (пре свега као незнање о другом) жели да успостави као норму. Дакле, овде говоримо о Западу као једној конструкцији која сопствену партикулатност жели да представи као (нормативну) универзалност, једној затворености и искључивости као таквој, једном искључењу других као таквом. Ако Запад хоће то да буде, нека му. А они хероји надахнућа ће имати коме да се обрате, увек и свуда, на свим меридијанима и свим странама света, у свим  временима, међу онима који неће себе да конструишу у задатим оквирима који програмирају на искључивање, окрутност и (директно, системско или културно, све једно) насиље. У том смислу, овакви хероји су истински хероји мира, и они нису ту да би себе истицали него да би људе уједињавали у добру. Долазак Нечипоренка и Ломоносова у Србију и у Босну је прилив мира неопходан једном напаћеном и дезоријентисаном поднебљу, једној култури која одриче да је култура, која се одриче свог језика и своје слике света, која се, тиме неминовно, све више одриче личности и слободе.

Па нека то онда буде један нови, један истински универзализам. Кренимо!

 

Нема коментара:

Постави коментар