Moj tekst objavljen u "Ruskom almanahu", broj 13, 2008.
U
SENCI VAVILONA
Vladimir
Kolarić
Festival „Dani ruskog filma“ održan
25.-28. oktobra 2007. u Sava Centru, a u organizaciji Asocijacije studenata
sovjetskih i ruskih fakulteta iz Srbije i uz podršku Federalne agencije za
kulturu i kinematografiju Ministarstva kulture i masmedija Ruske Federacije i
Ambasade Ruske Federacije u Beogradu, donosi, u premijernom programu, ukupno
devet filmova novije ruske, mahom ili isključivo „zvanične“ produkcije,
potvrđujući, i u produkcionom i u estetskom smislu, visok nivo i suštinski
ponovno utemeljenje, u „tranzicionim“ devedesetim gotovo uništene, ruske
kinematografije. Žanrovsko-stilska raznovrsnost, visoka izvođačka, stručna i
specijalistička kompetencija, usklađenost sa horizontom očekivanja publike i
strateškim usmerenjima društvenih, kulturnih i političkih elita, te svest o
celokupnom istorijskom, društvenom, kulturnom i ideološkom kontekstu zajednice
kojoj se pripada, nužna su svojstva svake ozbiljne kinematografije, sposobne
kako da deluje na svest pojedinačnog konzumenta, tako i da potvrđuje, oblikuje
i usmerava zajedništvo, izgrađuje kolektivni identitet i, prepoznajući njene
stvarne potrebe, nudi, za zajednicu prihvatljiva, primamljiva i ostvariva
obećanja. Svaki, u datom istorijskom i kulturnom kontekstu dominantan medij, ne
služi interesima izolovanog pojedinca, ispoljavanju njegovih privatnih
sklonosti, slabosti i želja, već zahvata u najdublje strahove, nade i opsesije
društva čiji je proizvod, saučesnik i svedok, pa je, tako, svaka razvijena
kinematografija neodvojiva od određenih imperijalnih (ili makar integrativnih)
težnji. Na taj način, svaka snažna „zvanična“, državotvorna (kakva jedino i
može biti) kinematografija istovremeno duboko uznemirava i usmerava ka životu,
plaši i nudi utehu, prorokuje krah i ispunjenje.
Najbolji od prikazanih filmova, „Model“
(Натурщица, 2007), rediteljke Tatjane Voronjecke i
scenariste Dmitrija Soboljeva ( „Ostrvo“), rađen prema priči Jurija Nagibina,
estetski je rafinirana posveta „srebrnom veku“, ali i žestoka, produbljena i
aktuelna provokacija na temu muško-ženskih odnosa i uvek savremene podvojenosti
ruske kulture između Istoka i Zapada, Severa i Juga. Ova, suštinski, priča o
grehu i iskupljenju, počiva na najdubljim i najplodnijim tradicijama ruske, ali
i francuske, književnosti i filma. Ona Rusiju ne vidi kao ostrvo u tatarskom
moru ili ostrvo izolovano od sveta, ali ni sasvim kao Evropu, još manje Zapad,
ona Rusiju vidi kao kontinent, kao zaseban, gotovo artificijelan, dobrom i zlom
premrežen svet, samo jedan od mogućih svetova, ali sa jednakim pravom na
postojanje. Ona je odgovor i onima koji u Rusiji vide obećanje budućeg raja,
ali i onima, sve brojnijim, koji u njoj vide samo plen. Upravo ova ravnoteža
etičkog i estetičkog čini ovaj film izuzetnim.
„Konzerve“ (Консервы, 2007) Jegora
Mihalkova-Končalovskog, ne doseže daleko u svojoj ambiciji da bude konačna i
dovršena, a opet svih protivrečnosti svesna, slika savremenog trenutka u
Rusiji. Produkciono i rediteljski ozbiljan, dramaturški u dijalogu sa novim
medijima i time potencijalno inovativan i zanimljiv, ovaj film završava u
idejnoj i narativnoj konfuziji, razotkrivajući najavljenu i željenu
provokativnost kao ciljanu atrakciju, a višeznačnost kao kalkulaciju.
Nepotreban i dramaturški neintegrisan završetak, koji otkriva da je celokupan
dotadašnji tok filma zapravo san glavnog junaka, gotovo da eliminiše dejstvo
nekoliko istinski snažnih scena, svodeći film, viđen da bude punokrvno
gledalačko iskustvo, na puki fenomen. I same molitve glavnog junaka i njegova
želja za iskupljenjem samo su atrakcija među atrakcijama, što je ozbiljan
etički problem ovog filma. Ne dosežući do istinskog stvaralaštva, „Konzerve“ su
izraz izmaštanog ljudskog straha od smrti i od života. Autorov zahvat u rusku
stvarnost, stoga, nije stvaralačko-preobražavajući, već sujetno potrošački.
Još jedan film koji ima problema sa
krajem je „Putovanje sa domaćim životinjama“ (Путешествие с домашними животными,
2007), Vere Storoževe, na momente izuzetno ostvarenje,
prilagođeno, svojim spojem socijalno osvešćene priče o malim ljudima i
transcendentalnog stila (srodno filmovima Bruna Dimona), zahtevima evropskih
festivala. Ova, na prvi pogled, priča o stvaralačkom samoizgrađivanju čoveka
kroz ljubav muškarca i žene, kao da završava u kalu nihilizma i ideoloških
predrasuda. Završna sekvenca sa usvajanjem dečaka ostavlja otvorenim pitanje da
li je Natalijino (ime glavne junakinje) odbijanje ljubavi posledica i izraz
njene patologije (duhovne i duševne obolelosti) ili pak njene (novootkrivene i
novoizgrađene) rodne samosvesti. Ovakav neosmišljen i neodgovoran kraj kao da
svaki ljudski trud stavlja pred izvesnost praznine. Svako autorovo opredeljenje
je legitimno, osim onog usmerenog protiv života, osim onog koje čoveka svodi na
ništa. Kroz takav atak na energije života, svesno ili nesvesno, zadaje se rana
svakom čoveku namučenom u borbi sa zlom u sebi i u svetu, i opravdavaju se i
prizivaju svi oni manijakalni ideološki projekti naše prošlosti, sadašnjosti i
budućnosti.
Filmovi „Glumica“ i „Piter FM“ odmaraju
nas od velikih i teških tema nametnutih prethodnim ostvarenjima. „Glumica“
(Артистка, 2007) Stanislava Govoruhina je, u svojoj svedenosti i (prividnoj)
realizacijskoj i izvođačkoj naivnosti, iznenađujuće duhovit i šarmantan film,
svesno zasnovan na stilu i mizanscenu bulevarskog pozorišta. Kao i u bulevaraskim
komadima, i ovde su u središtu muško-ženski odnosi, viđenu kroz duhovitu, ali
nimalo utešnu, prizmu slabih muškaraca i frustriranih žena. S druge strane,
„Piter FM“ (Питер ФМ, 2006), rediteljke Oksane Bičkove, nudi dobro tempiranu,
vizuelno čistu i zabavnu urbanu priču o ljubavi dvoje mladih, koji će se (oči u
oči) sresti tek na kraju filma i to u ironičnom, deus ex machina, dramaturškom
ključu.
„Carev sluga“ (Слуга государев, 2007)
Olega Rjaskova, u ključu filmova „Planket i Meklejn“ Tomija Skota i „Pakt sa
vukovima“ Kristofa Gansa, aktuelizuje obrazce kostimiranog spektakla,
kombinujući „postmodernu“ svest o relativnosti i artificijelnosti istorijskih
događaja i ličnosti, sa klasičnim primatom priče, nipošto lišene arhetipskih
osnova i integrativnih i ideoloških pretenzija. Ipak, izvesna maniristička
samodovoljnost „Carevog sluge“ bitno smanjuje vrednost ovog naoko lepog i
atraktivnog filma. Ne znajući koju priču zapravo želi da ispriča, autor kao da
pravi film ni o čemu. Ovaj film će, tako, zadovoljiti očekivanja samo onih koji
još veruju u potpuni raskid umetnosti i smisla.
Animirani film „Knez Vladimir“ (Князь
Владимир, 2006), reditelja Jurija Kulakova, animacijski superiorniji od većine
američkih filmova te vrste, dramaturški je usklađen sa zahtevima novih medija,
nudeći pluralnost i paralelizam realnosti, ikoničku sublimaciju i integrisanu strukturu
„levela“. Ipak, dajući primat državotvorno-imperijalnim, umesto krstiteljskim
zaslugama svetog kneza Vladimira, ovaj film, pristajanjem na
instrumentalizaciju, ne doseže svoju krajnju meru. Opredeljujući se za
služenje, ali ne večnom nego vremenitom, pre sili nego istini, sam sebe osuđuje
na prolaznost.
Prikazni filmovi svedoče o snazi, ali i
slabosti savremene ruske kinematografije, kulture i društva, razapetim između
imperije i privida. Filmovi koji razobličavaju i jedno i drugo, kao „Gruz-200“
Alekseja Balabanova, taj izazov palom svetu ali i Putinu, nisu prikazani na
ovom festivalu. Lice Rusije prikazano na „Danima ruskog filma“, za našu malu
zemlju, podjednako je lice nekog nama dragog i bliskog, koliko i lice Vavilona.
Veće prisustvo ruskog filma u srpskim biokopima, na televizijama i festivalima,
demistifikovalo bi ovu dilemu.
Нема коментара:
Постави коментар