IŠČEZLA (Dejvid Finčer, 2014)

Vladimir Kolarić

 

SPIRALA STRAHA

 

U svakoj intenzivnijoj dinamici ljudskih odnosa prihvatanje i priznavanje drugog  su pod stalnom pretnjom ugroženosti od suparništva i posedništva. U društvu i kulturi koje volimo da nazivamo potrošačkim takvi odnosi i takve zajednice, samim tim i bračne, deluju posebno ugroženo, s obzirom na ideološku i kulturološku legitimizaciju shvatanja ljudi kao robe i rivalstva kao merila ljudskih odnosa. Ako toj kulturi i tom društvu pridamo i epitet medijatizovanog, problem se zaoštrava osećanjem izloženosti svoje privatnosti i svog unutrašnjeg života, kao i tendencijom „odigravanja“, simulacije kojom se zamenjuju autentični ljudski odnosi nastali kao plod lične autonomije i odgovornosti prema zajednici.

U filmi „Iščezla“ (Gone Girl, 2014) Dejvida Finčera mediji i javnost nisu samo spoljašnji dodatak, refleksija događajnosti u svetu dela, već neposredno utiču na motivaciju i identitet protagonista, i kao takvi su nezaobilazan segment trilerske spirale kao konstitutivne sheme dela. U tom pogledu, poetički naglasak ovog filma je na sižejnosti, a strukturalni na dualizmu, karakterističnim za svaki narativ o odnosu istine i privida, odnosno o pluralnosti različitih „istina“, ili, u ovom slučaju tačnije, različitih „verzija“ istine.

U krajnjoj ravni, čini sa da, ako o ičemu, ovaj film svedoči o krizi „pravne civilizacije“ na Zapadu, gde od elite moći instrumentalizovani mediji ne postaju sudije samo naših ličnih života, niti sredstvo uobličavanja i sankcionisanja na planu morala zajednice, već osim pravde zadiru u kategoriju prava, ne samo moralno, nego i pravno legitimišući i sankcionišući ljudske izbore.

S obzirom na ovakvu apokaliptičnu perspektivu, Dejvid Finčer, sa svojim imidžom zastupnika jedne nihilističke poetike, ali ipak  u granicima dozvoljenog u svetu medijskog i ideološkog mejnstrima, deluje kao razumljiv izbor za reditelja adaptacije ovog prestižnog, kako komercijalno tako i institucionalno uspešnog romana. Neminovno kalkulišući sa zahtevima jedne ovako krupne produkcije, sižejnu dinamiku žrtvujući onoj atmosferi koja je odavno već njegov „trejdmark“ i time njegova roba na tržištu umetnosti i zabave, Finčer je postigao tek polovične rezultate, svakako ispod onih postignutih u „Borilačkom klubu“ ili prvoj trećini „Društvene mreže“, napravivši ipak konzistentniji film od nekih još većih padova nastalih pokušajima sopstvenog „implementiranja“ u holivudski mejnstrim, ili onu kategoriju holivudskog mejnstrima, za koji se čini da ipak nema dovoljne i potrebne kako ideološke, tako ni etičke reference. To je nada za Finčera, čija stvaralačka putanja je i dalje otvoreni narativ koji omogućava promenu i rast, a time i viziju, i još nije zatvorena za sve što bi u budućnost moglo da se dogodi.