Vladimir Kolarić
IMA
NAS
Američka aristokratija
je posebna tema, jedan problem identiteta i legitimiteta po sebi, a „Foxcatcher“
je jedan od najboljih filmova koji se bavi implikacijama poretka zasnovanog na
onoj strukturi moći koja igra privilegovanu ulogu u tekućoj refeudalizaciji
sveta.
U tom smislu ovo nije
film o Americi kao takvoj niti o svakoj mogućoj ili zamislivoj Americi, već o
jednoj određenoj Americi, odnosno određenom viđenju Amerike i njene uloge u
formiranju i servisiranju jedne globalne elite moći, za koju neće biti granica
ni kulturno-civilizacijskih, ni (što je već odavno gotova stvar) državnih, ali
što je najstrašnije ni individualnih i ličnosnih, onih granica koje svaku
individualnu svest i savest prepoznaju kao konkretno, pojedinačno i utelovljeno
bivstvujuće.
Naravno, ovo je time
film i o zlu i o fašizmu, zlu koje nastaje kada se pređu ili se misli da su se
prešle baš sve granice i fašizmu koji se po prirodi stvari rađa iz svake zakasnele
i ostrašćene težnje za legitimizacijom i identitetom.
Taj fašizam i to zlo
mora da nam uzmu baš sve, sve što nas potencijalno štiti i nudi nam oslonac u
svetu, onom svetu koji traje i prolazi, u kom živimo i u kom se oblikujemo.
Umesto toga, nudi nam se jedna nepokretnost i jedna lažna bezvremenost, a sve
iz želje jedne u osnovi neljudske moći da nas stavi pod potpunu kontrolu, da
nas u potpunosti i samo ona oblikuje, da potpuno zaokruži našu priču, bez
ikakve mogućnosti izlaska, prekida, remećenja jedne zadate nužnosti, jednog
ropstva bez imalo svetlosti, same vere u svetlost, ičega.
Kad se čistota
obesveti, i to postane normalno i poželjno, tad nastaje trenutak. Trenutak bez
povratka, bez mogućnosti vraćanja sopstvenom liku i, time, vraćanja miru.
Trening trijumfalne
ideološke pobede osamdesetih, protiv „carstva zla“ završava se u izopačenom
kavezu huškanja u novi krug razaranja, razaranja koje bi trebalo da bude
poslednje, pa da konačno raskine i sam taj krug, kako bi se došlo do mrtvila nužnosti,
bezizlaza onog jedino mogućeg, pred kojim ćemo moći samo da ćutimo. Onog
poretka za kojim žude oni koji nam rade o glavi, svima nama, kako god se zvali,
ako još uopšte imamo ime. Čuvajmo sebe, čuvajmo to svoje ime, svoju ličnu autonomiju na koje moć i zlo kidišu kao ni na šta drugo, i čuvajmo našu
zajednicu, onu koju imamo i koju osećamo kao svoju, za koju smatramo da je
vredi čuvati uprkos svakom iskušenju i svakom zlu ovoga i svih drugih svetova.
Dok još ima ovakvih
filmova ima i nade. Neko potkazuje. Neko je još na našoj strani. Neko moćan i
ozbiljan. Ima nas.
Нема коментара:
Постави коментар