Vladimir Kolarić
Privlačnost
Linklaterovih filmova objašnjava se lakoćom i emotivnošću, uz nespornu
rediteljsku kompetenciju i raznovrsnost poetskih sredstava. Ipak, ovaj
Linklaterov cool stav i senzibilitet
pre je posledica, naknadna racionalizacija ili površan utisak. Konstitutivni i
receptivni doživljaj (iskustvo) ovih filmova počiva na radosti i slobodi; a kao i (gotovo)
svaka poetska artikulacija u slavu života sadrži i onu tugu (koju nekada
smatramo lepotom samom) koja proističe iz (bolne) svesti da je život uvek negde
drugde, što u srećnom slučaju (o ovaj slučaj je upravo takav) podrazumeva da je
život u odnosu sa drugim, da je život dakle odnos i da je njegov izvor u
drugom.Upravo zbog toga, svaki Linkleterov lik može sa punim pravom da kaže „ja“;
da se(be) imenuje i da bude imenovan. Baš zato što teži, što se kreće; i što je
njegovo kretanje promena.
Njegov poslednji, i u
receptivnom i institucionalnom smislu biće i najuspešniji film „Boyhood“, već
svojom zamisli predstavlja materijalizaciju samog tog kretanja, te promene,
kretanja kao promene. Sinhronizujući poetsko vreme i fizičko vreme, fikcionalno
vreme lika sa fizičkim vremenom u kom obitava telo glumca, on u prvi plan
stavlja upravo sukcesivnost tog kretanja-kao-promene, vreme dakle. Sama ova
sukcesivnost određuje strukturu filma, a ne obrnuto. Najkonkrenije,
konvencionalan pristup ovakvoj priči o odrastanju, sa više glumaca koji bi
pratili (ovaploćavali) odrastanje lika u vremenu, zahtevao bi sasvim drugačiju
strukturaciju filma, drugačiju dramaturgiju, drugačiju ekonomiju
celine ukratko.
I kao svaka priča o
vremenu, naročito ovakva koja vreme vidi kao sukcesivnost, kretanje-promenu, a
ne kao apsolutnu (i apsolutizovanu) projekciju ideologizovane
(fantazmatske) svesti, nužno se dotiče i relacije duha (duše) i tela. U tom
smislu, i citiranje jevanđeoske priče o nevernom Tomi ima veći smisao od usko
dramaturškog. Ono govori o verovanju, koje je stvar duha i o ranama, koje su
stvar tela i vremena. Svakako vremena, bile te rane i duševne. Ali od tela ne
možemo pobeći. Bekstvo od tela bi bilo bekstvo od života.
Ipak, ovde nije reč o
ranama koje donosi odrastanje, o iskustvima koja od čoveka stvaraju ono što on
nikako nije trebalo da bude (postane) i koja legitimizuju sva buduća ludila,
nesporazume i neuspehe, koji su valjda konstanta (zemaljskog) života. Nije ovo
takav film. Pre nego o ranama, ovde je reč o uobličavanju, oblikovanju,
vajanju, kretanju-promeni, i to čoveka (i u čoveku) kao jedne nedeljive i
neslivene psihofizičke celine. Bol je u nepovratnosti, a radost i nada u liku,
onome što ostaje, sa perspektivom da bude ono što je dosegnuto.
Lik je tu; znači, može
se i dalje živeti, i živeće se. Pa živeo ti onda, Mejsone mlađi; tvoj fikcionalni
lik nije projekcija niti ideologije niti nečije narcističke samozatvorenosti;
ne, tvoj lik je deo naših života. Tvoj lik ipak svedoči, i to o nečem
najvažnijem: da ličnost uzrokuje, da je ličnost uvek konkretna, i da je samo
ličnost konkretna. Tvoj (fikcionalni) lik (ipak) svedoči o liku (realnom). Sve
ostalo je isprazni totalitarizam suštine; toliko krvi, toliko mrvljenja
ljudskog dostojanstva i života samog, svega onoga što postoji ukoliko zaista
postoji. Sve ostalo nije ona lepa, blagoslovena tuga (bogo)čežnjivosti, već
jedna opasna i divlja, nihilistička i ništeća tuga, ona koja od čoveka samo
traži da ga nema.
Нема коментара:
Постави коментар