Vladimir Kolarić
SUNČEVA DEVOJKA
Bilo je to još dok su Zemljom hodali dinosaurusi, a ljudi bili ogromni i živeli vekovima. Onda kad su na polovima bile prašume i nikad nije padala kiša.
Bodan se zaljubio u Sunčevu devojku.
«Ne smeš», rekao sam mu.
Bodan je bio najlepši od svih nas i bio je gord. Imao je crne pletenice sve do članaka.
«Misliš li da ja to ne mogu?» pitao me je.
«Znaš šta govore naši stari.»
Bodan se nasmejao i krenuo prema potoku. Sadan mi je prišao.
«Misliš da će se usuditi?» pitao je.
«Znam da hoće.»
«Šta će biti s nama...»
Potrčao sam za Bodanom. Video je da ga pratim i doviknuo mi nešto, sigurno podrugljivo. Znao je da je brži od mene.
Sunčeva devojka je sedela kraj izvora, na svom srebrnom prestolu. Nije bilo teško shvatiti zašto se Bodan zaljubio baš u nju. Gde god bi zemlju dodirnula njena plava kosa, nicalo bi bilje, sve lepše od lepšeg.
Nisam smeo da priđem. Posmatrao sam iz prikrajka, sakriven iza drveta hrasta.
Bodan je pružio ruku prema njoj. Ona se prezrivo nasmejala.
Bodan je skočio na devojku, oborio je, legao na nju.
Poželeo sam da je tu još neko, makar i Sadan, a najbolje neko stariji.
Pred sumrak je Bodan ustao sa Sunčeve devojke i krenuo kući. Pritrčao sam mu. Pogledao me je. Pobegao sam. Ne znam zašto, to više nije bio Bodan.
Ujutro sam došao kod njega kući. Nije hteo da izađe. Ušao sam, na silu. Bodan je bio prekriven opekotinama. Drhtao je.
«Ubij me. Molim te», rekao je.
Odjurio sam do potoka. Sunčeva devojka je i dalje bila tamo, na prestolu. Kosa joj je bila crna. Primetila me je i osmehnula se. Pobegao sam.
Naleteo sam na Sadana.
«Šta će biti s nama?» zavapio je, kad me je video sluđenog.
Dinosaurusi su se dozivali, iz daljina.
«Nešto se događa», rekao je Sadan. Znao je jezik dinosaurusa.
«Šta je ovo?» pružio sam dlan. Nisam znao da se to zove kiša.
I tada, nebo je bljesnulo.
Нема коментара:
Постави коментар