уторак, 21. децембар 2010.

Priča: Zora ratnika

Još jedna neobjavljena priča, srodna "Poju boga Kršne".


Vladimir Kolarić


ZORA RATNIKA






Zora je, kći neba, došla s bljeskom.

To vreme ide, najviši bog.

Smrti okata, ne odnosi potomstvo, muževe naše!

Ljudi sa severa spuštaju se na nas. Ti ljudi se pretvaraju u zmije i u ptice. Kljuju našim muževima oči, izlivaju u njih otrov.

Kako da se bore protiv zverova? Kakva je nagrada bogova za ubijanje zveri?

Začeće decu u nama, ženama, od nas će postati oni. Ne mrze nas toliko da bi nas pobili. Mrze nas još više – pretvoriće nas u sebe.

Naše reči će nestati, naše pesme, i vi – bogovi naši, nestaćete.

Kakav je to život pod tuđim bogovima, tuđim pesmama, na tuđem jeziku!

Rekoše: I noć je ustupila mesto Zori.

Rekoše: Onima čiji je pogled skučen, široki je vidik rasprostrla Zora.

O Zoro, dok tako raspoređuješ sve što je zemaljsko, zasijaj sada i ovde!

Otišli su oni koji su sreli ranije Zore kako sviću, smrtnici, a sada je i nama dato da ih gledamo, dok oni koji će ih gledati ubuduće treba tek da dođu.

Zasjaj nam sada, Zoro najlepša!

I dolazi Zora, sa riđim konjima, u dobro zapregnutim kočijama!

Zora pruža bljesak na čelu dana.

Tamo su naši muževi okupljeni oko zastave u boju, gde nema radosti, gde bića strepe pred prizorom beloga dana!

Zazivamo, dođite nam u pomoć! Bogovi!

I vratiše se naši muževi.

Živi ste! Vraćate se, kao pobednici!

Nismo pobedili.

Mrtvi ste?

Poštedeše nas.

Dolaze ljudi sa severa, pretvaraju se u zmije i u ptice, oplođuju nas.

Ja, Rada, odlazim van sela. Nosim nož i sečem bilo. Sa mnom je samo Adita, dadilja.

«Položi me na rogozinu», kažem joj.

Нема коментара:

Постави коментар