Konstantin Vaginov

Moj tekst o Konstantinu Vaginovu, objavljen u Ruskom almanahu, br. 12.


VLADIMIR KOLARIĆ




U KNJIGAMA GRADOVI



O „Sabranim delima“ Konstantina Vaginova

(PAIDEIA, 2006., prevod Duško Paunković i Zorislav Paunković)



Za Konstantina Vaginova, tog pesnika prelomnog doba (rođen 1899, umro 1934.), roman predstavlja grad, a književnost stvarnost stvarniju od ovog sveta obuhvaćenog stalnom promenom. Vaginov je generalno skloniji pojmu sveta nego stvarnosti, jer svet podrazumeva prostornost, za njegov koncept umetnosti ključan pojam, dok je stvarnost pre svet uhvaćen u vremenu, u jednom trenutku naše svesti o samima sebi i onome što nas (bar to mislimo) okružuje. Još tačnije, Vaginov, taj Peterburžanin, taj sužanj grada, skloniji je da o svetu i stvarnosti govori u množini, kao o svetovima i stvarnostima, svestan svih prekida između svesti i društva, svesti i tvari (materije), svesti i, najzad, vremena. Vreme kao tvorevina, i samim tim podložno promeni, plaši Vaginova, on bi da ga nekako prevaziđe, pobedi, nadajući se da pobeda nad vremenom znači i pobedu nad svetom. Karakteristično za umetnika prelaznog perioda, Vaginov uviđa identitet između promene u ljudskoj svesti, promene u poretku postojećeg sveta, društvene promene i promene u shvatanju vremena. Ovaj pesnik pripada onoj tradiciji sklonoj da dovede u pitanje i samo postojanje vremena: vreme je moguće samo u perspektivi promenljivosti tvari, strogo gledano vreme i jeste samo ova promenljivost i različitost tačaka u prostoru, koji je (čoveku dat) dar prepoznavanja ustrojstva tvari. U Jahveovom imenu (JHVH) sadržane su sve kategorije vremena. On nije samo „onaj koji jeste“, Njegovo ime na hebrejskom znači „onaj koji je bio, jeste i biće“, za Njega je sve „sada“. Vaginovljeva najveća otkrića upravo se kriju u sposobnosti da dočara ovu večnu sadašnjost, sposobnosti da kosmos sagleda kao istinsku celinu, bez barijera našeg ograničenog poimanja vremena i prostora, a što je sasvim u skladu sa otkrićima današnje fizike. Vaginov uspeva da stvori umetnički model koji strukturu stvorenog sveta prikazuje mnogo bolje od većine postojećih umetničkih, filosofskih i naučnih dostignuća.

Za Vaginova književnost je svet, telo (a telo podrazumeva celinu, ne samo vidljivu tvarnu manifestaciju), „objektivna faza bitka“, zagrobni život. Književnost je dakle mesto, kao što u katoličanstvu raj, pakao i čistilište postaju prosto „mesta“, racionalizovane i juridički pregledne predstave o tajni našeg zagrobnog postojanja. Ako pojam „mesto“ primenjen na duhovnu realnost predstavlja nedopustivu simplifikaciju, on u stvorenom svetu može da znači samo počast. Jer nemamo u palosti drugog izbora nego da budemo na nekom mestu, ne-gde, makar bilo-gde. A svako mesto ima svoje energije: Vaginov nam nudi svoje knjige. On je pripadnik one tradicije čiji ideal Milorad Pavić formuliše ovako: „Ustvari ja polako gubim iz vida razliku između kuće i knjige... Knjiga kao građevina u kojoj možete izvesno vreme stanovati ili hram u koji ulazite da se pomolite“.

A Vaginov nam nudi čitav grad. U svojoj složenosti, prostornosti, promenljivosti, brzini i samosvesti, njegove knjige podražavaju gradove. Uopšte, malo je tako urbanih autora kao što je Vaginov. On bi, sasvim kao Vorhol, mogao da kaže: „Volim cveće jer izgleda kao jevtina nadstrešnica“, ili „Artificijelno me fascinira, ono blješti i sija“, ili „Ne znam gde prestaje artefakt a počinje realno“. On i kaže: „Od kolevke sam umetnošću hranjen, / Ka prirodi sam zavisti i mržnje pun“. Vaginovljev svet pun je kurvi, kokaina i travestije, to je svet reklama, ljubavi ka neukusu, grafita, ironije i dosade, gde su omoti od bombona „oblast ljudskog duha bogata kao bilo koja druga“.

Grad je za Vaginova Peterburg/Lenjingrad i Rim, i oni su u svetu večne sadašnjosti jedno. Oni su grad kao takav, poprište na kom se susreću istok i zapad (uz magiju tajanstvanog severa), oni predstavljaju imperiju na zalasku i u njima se ogleda propast kulture. U nekom dubokom sloju Vaginovljevog teksta, iza ruševina ovih umrlih prestonica nazire se jedan treći grad – Jerusalim. Ovo trojstvo najveća je tajna Vaginovljevog kosmički prostranog književnog sveta.

Još na jednom mestu Vaginov se oslanja na „Otkrivenje Jovanovo“, onaj odlomak u kom Sveti Jovan Bogoslov piše: „I glas koji čuh s neba, opet progovori sa mnom i reče: idi i uzmi knjižicu otvorenu iz ruke onoga anđela što stoji na nebu i na zemlji. I otidoh k anđelu, i rekoh mu: daj mi knjižicu. I reče mi: uzmi i izjedi je, i grka će biti u trbuhu tvojemu, ali u ustima biće ti slatka kao med. I uzeh knjižicu iz ruke anđelove, i izjedoh je; i bješe u ustima mojima kao med slatka, a kad je izjedoh, bijaše grka u trbuhu mojemu“ (Otkrivenje Jovanovo, 10, 8-10). Vaginov tome suprotstavlja ideje o „podeli knjiga prema stepenu hranljivosti“ i umetnosti kao telu, dolazeći tako na prag najvišeg mogućeg, evharistijskog poimanja umetnosti. Umetničko delo nosi u sebi kvantum energije koji neposredno utiče na stvoreni svet i menja ga. Posvećenost u ovu tajnu ono je što Vaginova, više od svega ostalog, čini velikim piscem.

Posle neopaganizma pesama i ranih proza, Vaginov svojim poslednjim romanima „Bambočada“ i „Harpagonijana“, kao da se vraća istini, dakle hrišćanstvu. Patnja i stvaralaštvo, kao da su prizvali blagodat Božju i iscelili ovog velikog i namučenog čoveka. Rečenice „Moraću da se spasavam“ i „Ja još nisam čovek“, iz finala „Bambočade“, svedoče o prodoru jedne više svesti u podvojeni um Peterburžanina, uveravajući nas da su oni „plamenovi“ koje je slutio u svojoj mladalačkoj poeziji, ipak blagodatnog porekla.

Nikad moralista, greh poimajući, s jedne strane, kao ontološku kategoriju, a s druge, sa dozom tipični urbanog relativizma, u „Harpagonijani“ Vaginov konačno i grehe naziva svojim imenima: pohlepa i strast za posedovanjem ne kriju se više iza naziva privlačnijih ogrubelom ljudskom uhu i u grehu više nema ni malo one draži, toliko svojstvene opštoj slabosti. Ukratko, Vaginov nikada nije bio sklon tome da nam „češe uši“, a pred svoju sve neizbežniju smrt, ponajmanje.

Bez nezdravog žala za prošlošću i nezdrave nade u raj na zemlji, Konstantin Vaginov je, potvrđujuči svoju koncepciju vremena, kao i stav o jedinstvu živih i umrlih, i sada jedan od nas. Ove zabavne knjige, ujedno vrhunska istraživanja tajne umetnosti, na srpski su preveli Duško Paunković i Zorislav Paunković, prvi uglavnom poeziju, sa retkom temeljitošću i erudicijom, a drugi prozu, jasno i precizno, kako je pisao i sam Vaginov.