Premda na ovom blogu nemam nameru da pratim svoje svakodnevne ili profesionalne aktivnosti, ovaj put ću delimično napraviti izuzetak, pošto se u Brčkom ovih dana dogodio značajan čin odbrane umetnosti.
Naime, u Brčkom sam 25. avgusta učestvovao na promociji knjige „Dečak sa vašara“ (Paideia, 2010, prevod Aleksandra Grubor) značajnog ruskog pisca Jurija Nečiporenka. Radi se o biografiji N. V. Gogolja namenjenoj deci i odraslima, što je koncept do koga autor izuzetno drži, smatrajući da je svako posle svoje desete godine života sposoban da shvati neke važne istine, a koje može svedočiti i književnost. Njegova knjiga je superiorni književni performans, živo i na istinski način atraktivno čitanje Gogolja, koje vodeća hrvatska rusistkinja Irena Lukšić poredi sa fejsbukom (najznačajnije i najzanimljivije o Gogolju).
Naš domaćin je bio Književni klub Brčko, koji finansira Vlada distrikta Brčko, odnosno predsednik Kluba, pisac Žarko Milenić. Klub predstavlja jedino kulturno udruženje u Brčkom koje nema nacionalni predznak, i jedno od retkih takvih u BiH koji funkcionišu. I zaista funkcioniše! Naša ezoterična izlaganja o smislu umetnosti, imala su među ovim ljudima odličan prijem, te je promocija bila uspešnija od one u Beogradu.
Promocija je, najpre, privukla neočekivano veliki broj ljudi, što nije racionalno objašnjivo, tim pre što su novinari uglavnom bili sprečeni da prisustvuju zbog izbora u toj zemlji. Bilo je uzbudljivo kao rok koncert, sa velikim osećanjem zajedništva i razmene svih mogućih dobrih energija. Ja sam upravo govorio o energiji, iznevši originalan koncept o tri načina energetskog delovanja umetničkog dela.
Ovaj lep grad prilično uspešno koristi svoju poziciju nezavisnosti u odnosu na entitete, što se kroz ideologiju jednakih prava svih etničkih skupina, uz pravo svake da ističe svoj identitet, odražava i na kulturnu scenu i na svakodnevni život grada, koji deluje daleko prozračnije od drugih mesta u BiH.
Nečiporenko je dao i intervju Radio Brčkom, koji je vodio pisac i novinar Suvad Alagić, kao i kratak intervju za jednu noviju televiziju u Brčkom. Ideje o bošnjačkom identitetu harizmatičnog Šefka Kalopera privukle su moju pažnju, dok od izdavačke produkcije Književnog kluba Brčko, pored odličnog časopisa "Riječ", izdvajam prevod sjajne danske pesnikinje Marianne Larsen („Dvojni jezik“, Književni klub Brčko distrikt, 2008, prevod Milena Rudež), čiji su stihovi za mene bili pravo otkrovenje. Evo pesme po kojoj je nazvana zbirka:
ljubavnici su se dodirnuli licima
ili su to bili njihovi mozgovi ili su to bile njihove
očne duplje ili su to bila njihova krila
ili je to bila njihova toplina koja se dodirnula
njihovim tijelima izvana
i njihovim pjesmama iznutra
Potpuno u skladu sa nazivom ovog bloga!
Za upoznavanje sa takozvanim običnim ljudima, naročito onim mlađim, što mi je uvek najvažnije u svakom mestu koje posetim, nije bilo mnogo vremena, pa izdvajam studenta i pripravnika u Vladi distrikta, Mirzada, koji nas je vozio u istorijski grad Gradačac i jezero Hazna, koji se nalaze na teritoriji Federacije, u planinama, za koje mnogi smatraju da su tek prava Bosna, i kao srce našeg sveta i kao naš mračni Zapad.
петак, 27. август 2010.
уторак, 24. август 2010.
Vladimir Kolarić: Amerika
Amerika, jedna od mojih najbolje primljenih priča, objavljena na sajtu Art-Anima:
http://www.art-anima.com/d/price/amerika.html
http://www.art-anima.com/d/price/amerika.html
четвртак, 19. август 2010.
Intervju sa Warholom!
Ovaj intervju sa Warholom iz 2010. godine je, naravno, izmišljen, što ne znači da je manje zanimljiv, ili manje stvaran, uostalom. Pitanje je da li se uopšte radi o Warholu, ali se svakako radi o umetnosti. Uživajte!
А: Шта највише волиш?
Б: О, ја?
А: Да, ти. Шта највише волиш?
Б: Фармерке.Оне су чисте.
А: Стало ти је до чистоће?
Б: Да, па ваљда. Осим у сексу.
А: Шта то значи прљав секс? На шта мислиш?
Б: Не знам.
А: Морално или физички?
Б: Ах, ваљда... Иначе сам чист човек. Перем зубе пре спавања.
А: А пре секса?
Б: И после, обавезно.
А: Шта, бојиш се бактерија или...?
Б: Па, опасне су те бактерије. Мада не знам да ли да верујем у то.
А: Бојиш ли се болести?
Б: Често имам кијавицу. Ваљда због полена.
А: Мислио сам на оне везане за секс.
Б: Ја мало упражњавам секс.
А: Користиш ли заштиту?
Б: О, не.
А: Зашто?
Б: Мислим, кондоми су супер, тако су вештачки, али шта ће то мени...
Не видим...
А: Треба ти. Можеш да се заразиш или ти неког да заразиш.
Б: То не бих волео.
А: Кад сам те питао шта волиш, мислио сам на уметност.
Б: Не волим уметност.
А: Али ти си уметник.
Б: О, нисам.
А: Јеси. Ево, видео сам те у водичу кроз савремену уметност. Твоје
име, са фотографијом.
Б: Фотографијом, стварно? Како изгледам?
А: Лоше.
Б: Тако сам и мислио. Никад добро не испаднем на фотографијама. Не
могу никако да ишчистим бубуљице.
А: Смета ти то?
Б: О, па непријатно је.
А: Мислио сам да ти је свеједно.
Б: Свеједно ми је.
А: Значи, ипак си уметник?
Б: Ко је издао ту књигу?
А: „Ташен“.
Б: Они немају појма.
А: Стварно тако мислиш?
Б: Али су много слатки. Имам све њихове књиге.
А: Која ти је омиљена?
Б: Има нека о морнарима.
А: О, та је кич.
Б: Кич? Зашто кич?
А: Не мислиш да је кич?
Б: Па, не знам. Можда је кич. Па шта онда?
А: Ништа. Многи мисле да си ти кич уметник.
Б: Ох, уметник, не. Ја мрзим уметност. Имам празне зидове.
А: А где држиш своје слике?
Б: Не држим их, одмах их поклањам.
А: Али ти си богат човек. Хоћеш рећи да је то од наследства?
Б: Па, не поклоним баш све.
А: Неку и продаш?
Б: Да.
А: Ниси ми одговорио.
Б: Молим?
А: Шта волиш у уметности?
Б: Има овај што прави лепе рукавице...
А: У уметности, рекао сам.
Б: Негде сам погрешио?
А: Само желим одговор.
Б: Па, сигурно, сад сви воле Вермера.
А: А ти?
Б: О, да.
А: Стварно? Шта је то што волиш код њега, шта ти се свиђа?
Б: Не знам, лепо је. Лепо изгледа на разгледници.
А: Имао си некад разгледницу са сликом Вермера?
Б: Не, али има таквих... У Белгији.
А: Холандији.
Б: Да, Холандији. А замисли да се његово име другачије изговара, сви
би мислили да је Француз. Хи-хи.
А: То ти је смешно?
Б: Шармантно је. Волео бих да за мене сви мисле да сам Француз.
А: Зашто?
Б: Французи су тако... фини.
А: Био си некад у Француској?
Б: Не.
А: Познајеш ли неког Француза?
Б: Не, хвала Богу.
А: Неки кажу да твоји филмови личе на француске. Пореде те са
Годаром.
Б: Са ким?
А: Жан-Лик Годар, француски редитељ.
Б: Не знам, нисам чуо. Верујем да је добар.
А: Значи, кажеш да ниси гледао француске филмове?
Б: Гледао сам један... хм. Мрзи ме да читам титлове.
А: А ако је сихронизовано?
Б: То је неподношљиво.
А: Па шта онда, осуђен си само на америчку уметност?
Б: Не подносим америчку уметност.
А: Али ти си амерички уметник.
Б: Ако тако кажу...
А: Слажеш се?
Б: Па, слажем се.
А: Значи, ипак си уметник?
Б: О, да. Гари ми је нешто болестан данас.
А: А шта он треба да ради?
Б: Он пије пуно пива и онда пиша на платно које одредим.
А: Није свеједно које платно?
Б: Наравно да није свеједно. Платна су различита.
А: Ти после радиш на њима?
Б: О да, малo.
A: A зашто баш Гари то ради?
Б: Па, он то уме.
А: Поздрави Гарија.
Б: Хоћу.
А: И хвала на разговору.
Б: Хвала. Мислим, нема на чему.
А: Шта највише волиш?
Б: О, ја?
А: Да, ти. Шта највише волиш?
Б: Фармерке.Оне су чисте.
А: Стало ти је до чистоће?
Б: Да, па ваљда. Осим у сексу.
А: Шта то значи прљав секс? На шта мислиш?
Б: Не знам.
А: Морално или физички?
Б: Ах, ваљда... Иначе сам чист човек. Перем зубе пре спавања.
А: А пре секса?
Б: И после, обавезно.
А: Шта, бојиш се бактерија или...?
Б: Па, опасне су те бактерије. Мада не знам да ли да верујем у то.
А: Бојиш ли се болести?
Б: Често имам кијавицу. Ваљда због полена.
А: Мислио сам на оне везане за секс.
Б: Ја мало упражњавам секс.
А: Користиш ли заштиту?
Б: О, не.
А: Зашто?
Б: Мислим, кондоми су супер, тако су вештачки, али шта ће то мени...
Не видим...
А: Треба ти. Можеш да се заразиш или ти неког да заразиш.
Б: То не бих волео.
А: Кад сам те питао шта волиш, мислио сам на уметност.
Б: Не волим уметност.
А: Али ти си уметник.
Б: О, нисам.
А: Јеси. Ево, видео сам те у водичу кроз савремену уметност. Твоје
име, са фотографијом.
Б: Фотографијом, стварно? Како изгледам?
А: Лоше.
Б: Тако сам и мислио. Никад добро не испаднем на фотографијама. Не
могу никако да ишчистим бубуљице.
А: Смета ти то?
Б: О, па непријатно је.
А: Мислио сам да ти је свеједно.
Б: Свеједно ми је.
А: Значи, ипак си уметник?
Б: Ко је издао ту књигу?
А: „Ташен“.
Б: Они немају појма.
А: Стварно тако мислиш?
Б: Али су много слатки. Имам све њихове књиге.
А: Која ти је омиљена?
Б: Има нека о морнарима.
А: О, та је кич.
Б: Кич? Зашто кич?
А: Не мислиш да је кич?
Б: Па, не знам. Можда је кич. Па шта онда?
А: Ништа. Многи мисле да си ти кич уметник.
Б: Ох, уметник, не. Ја мрзим уметност. Имам празне зидове.
А: А где држиш своје слике?
Б: Не држим их, одмах их поклањам.
А: Али ти си богат човек. Хоћеш рећи да је то од наследства?
Б: Па, не поклоним баш све.
А: Неку и продаш?
Б: Да.
А: Ниси ми одговорио.
Б: Молим?
А: Шта волиш у уметности?
Б: Има овај што прави лепе рукавице...
А: У уметности, рекао сам.
Б: Негде сам погрешио?
А: Само желим одговор.
Б: Па, сигурно, сад сви воле Вермера.
А: А ти?
Б: О, да.
А: Стварно? Шта је то што волиш код њега, шта ти се свиђа?
Б: Не знам, лепо је. Лепо изгледа на разгледници.
А: Имао си некад разгледницу са сликом Вермера?
Б: Не, али има таквих... У Белгији.
А: Холандији.
Б: Да, Холандији. А замисли да се његово име другачије изговара, сви
би мислили да је Француз. Хи-хи.
А: То ти је смешно?
Б: Шармантно је. Волео бих да за мене сви мисле да сам Француз.
А: Зашто?
Б: Французи су тако... фини.
А: Био си некад у Француској?
Б: Не.
А: Познајеш ли неког Француза?
Б: Не, хвала Богу.
А: Неки кажу да твоји филмови личе на француске. Пореде те са
Годаром.
Б: Са ким?
А: Жан-Лик Годар, француски редитељ.
Б: Не знам, нисам чуо. Верујем да је добар.
А: Значи, кажеш да ниси гледао француске филмове?
Б: Гледао сам један... хм. Мрзи ме да читам титлове.
А: А ако је сихронизовано?
Б: То је неподношљиво.
А: Па шта онда, осуђен си само на америчку уметност?
Б: Не подносим америчку уметност.
А: Али ти си амерички уметник.
Б: Ако тако кажу...
А: Слажеш се?
Б: Па, слажем се.
А: Значи, ипак си уметник?
Б: О, да. Гари ми је нешто болестан данас.
А: А шта он треба да ради?
Б: Он пије пуно пива и онда пиша на платно које одредим.
А: Није свеједно које платно?
Б: Наравно да није свеједно. Платна су различита.
А: Ти после радиш на њима?
Б: О да, малo.
A: A зашто баш Гари то ради?
Б: Па, он то уме.
А: Поздрави Гарија.
Б: Хоћу.
А: И хвала на разговору.
Б: Хвала. Мислим, нема на чему.
понедељак, 16. август 2010.
Putovanje u Rusiju
Vladimir Kolarić
LET
Na letu za Moskvu, gde sam putovao kao gost i izlagač na promociji zbornika naučnih radova o delu Gajta Gazdanova (1903 – 1971), održanoj 14. novembra 2008, a u organizaciji Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka, Predstavništva Republike Severna Osetija-Alanija pri Predsedništvu Ruske Federacije i Društva prijatelja Gajta Gazdanova, u magazinu kompanije „Aeroflot“ između ostalog sam pročitao i intervju sa Karlom Lagerfeldom, koji kaže kako je njegov cilj da oživljava. U Moskvi me je čekao još jedan čovek sa istim ciljem, doktor fizike i pisac Jurij Nečiporenko, jedan od retkih ljudi sa istinskim smislom za zajednicu i iskrenom ljubavi prema životu u svim njegovim oblicima. Letom i visinama podstaknute moždane aktivnosti, klima koja mi začuđujuće prija i nadahnjujuće prisustvo Jurija Nečiporenka, činili su od mog prvog susreta sa Moskvom, i uopšte Rusijom, intenzivno, neponovljivo i pomalo ambivalentno iskustvo, nalik iskustvu ogledala koje nam nudi svako vredno umetničko delo. Još u vozu, „električki“, kojim smo se vozili do njegovog stana u centru, Nečiporenko me baca dalje u mistiku stvaranja, pričajući mi o sebi, pripremajući me za susret sa stanom koji po njemu liči na prizore Bulgakova, ali i odmah mi, u svojoj nemilosrdnoj želji da ne protraći ni jedan trenutak života, puštajući svoj omiljeni, sovjetski, film na laptopu. U „stanu iz Bulgakova“ ponovo su me čekale slike, zapravo nešto više od slika, ikone koje slika Nečiporenkova žena Zoja, jajčanom emulzijom i u stilu drevnog ikonopisa. Zoja je rodom iz Muroma, grada sa velikom ikonopisačkom tradicijom i slika smirene, molitvene ikone, bez trunke sentimentalnosti. „Stan iz Bulgakova“ je zapravo prostrani predrevolucionarni generalski stan, nacionalizovan posle revolucije, i u kome i dalje žive tri porodice, u gotovo katastrofalnim komunalnim uslovima. Ovde smisao mog domaćina za zajednicu i ljubav prema životu, dakle ljudima, dolaze do punog izražaja, pretvarajući taj sumorni prostor u mesto vredno življenja. Takođe, potvrđuje se teza da je jedini istinski osnov kulture čovekoljublje, ona ljubav prema Bogu i ljudima koju episkop Danilo izjednačava sa blagodaću. Sobom koja mi je ustupljena, pored gomile knjiga dominira prelepa fotografija-portret Gajta Gazdanova, koji, kako u Osetiji veruju, pomaže onima koji se njime bave, i za koga Nečiporenko kaže da je i njemu pomogao. „Ljudi svedoče da je bilo prijatno nalaziti se u njegovom društvu“, kaže Nečiporenko, kome je Gazdanov promenio život i koji mu to nikad neće zaboraviti. Kao jednu od važnijih stvari koje mu je donelo bavljenje Gazdanovom, Nečiporenko izdvaja svoj susret sa Srbijom, koju je zavoleo bez sentimentalnosti, dakle ne voleći u tom odnosu sebe, nego ono plemenito što je video u njoj. Bio je to susret sličnih, ne po strasti nego po vrlini, ljubav kao prepoznavanje sličnosti i u najneznatnijem od nas, otkriće da je svako vredan pažnje i ljubavi, a da je sve ostalo samo izgovor. Kao svaki istinski dobar čovek, Nečiporenko je bio daleko od svake plebejske niskosti i u drugima je mogao da vidi samo dobro.
Umetnost shvatajući kao model sveta, gde suštinski nema razlike između jedinice DNK i proizvoda fikcijske modelizacije, Nečiporenko je i u osmišljavanju druženja i slobodnog vremena zastupao ideju društvenih igara zasnovanih na stvaranju fiktivnog sveta, govoreći da je to, pored učvršćivanja porodičnih i društvenih veza, korisno za jednog pisca. Takvu igru je i odigrao jedne večeri sa svojim prijateljem Kirilom Storčakom, čovekom sa dve podsetnice: jednom, ćiliričnom, na kojoj je potpisan kao generalni direktor informativne agencije „Oreanda“, i drugom, latiničnim, na kojoj je potpisan kao tenor. Ovaj zanimljivi, senzibilni i ipak pomalo setni čovek već tradicionalno svoje rođendanske večeri provodi kod Nečiporenka, sa kojim se upoznao na partiji tenisa i koji je u njemu probudio sklonosti nimalo tipične za jednog biznismena. Za slično „buđenje“ samog Nečiporenka, do tada razapatog između fizike i sporta, bio je odgovoran Nikita Unksov, pozorišni reditelj iz Peterburga, sada zaposlen u firmi koja se bavi osvetljenjem grada, i koga sam upoznao pretposlednjeg dana svog boravka u Rusiji. Za jedinstvenu i superiornu filosofiju praštanja koju zastupa, Nikita, o kom je Nečiporenko napisao zanimljivu priču, tvrdi kako nije proizvod proučavanja ruske religijske filosofije, već plod životnog iskustva. To samo još jednom potvrđuje prednost opita nad svakom „metafizikom“, u šta se dodatno uveravam posetom „Tretjakovki“, gde susret sa slikarima poput Vereščagina ili Nesterova predstavlja susret sa vrhunskom tajnom umetnosti.
Još jedno mesto lišeno svakog prostaštva su i Nečiporenkove večeri poezije u ogromnoj zgradi Moskovskog državnog univerziteta, zamišljene sa ciljem da studentima prirodno-tehničkih nauka omoguće harmoničan razvoj ličnosti. Divno je bilo videti kako se Nečiporenko odnosi prema tim mladim pametnim ljudima, sa mnogo ljubavi i istinske brige za njihov duhovni rast. Jedan od njih, samozatajni Kostja, nestvarno je ličio na Gazdanova o kojem je te večeri bilo reči, dok je Romana, Vladimira i Sašu bilo nemoguće zamisliti kao buduće birokrate ili ideologe: ovi momci su svakako zalog jedne superiorne kulture koja nikoga ne isključuje a svemu daje smisao.
U poslanstvu Republike Severna Osetija-Alanija pri Predsedništvu Ruske Federacije, čiji sam zvanično bio gost, najpre su mi pale u oči prozračne fotografije planinskih vrleti, toliko nalik na umetnost Irana. Ovi ljudi izuzetno slični Srbima, vole da govore o našim zajedničkim indoevropskim korenima, čemu sam i ja posvetio deo svog izlaganja na večeri posvećenoj Gazdanovu.
Utisak o Rusiji sastavljenoj od krhotina sovjetske imperije, uz tanku glazuru kapitalizma i pravoslavlja, sa alkoholizmom kao ideologijom čak i onih najboljih i ogromnom krizom porodice, zapravo gubi svaki značaj sa svešću da se drugim kulturama, kao i drugim ljudima, ne može pravedno suditi. Nesklon traganju za rajem na zemlji, ograničavajući se da Rusiju pamtim samo po slobodnim ljudima i njihovom stvaralaštvu, ali i po energiji moštiju svetog Dimitrija Solunskog koje su tih dana boravile u Moskvi, u Srbiji sam, po sletanju, ipak video jednu novu snagu, koje ranije nisam bio svestan.
(Originalno objavljeno u Ruskom almanahu br. 14, 2009, urednik Zorislav Paunković.
петак, 13. август 2010.
Noar priča
Lepa priča o revolverima, pisanju i ogledalima!
Владимир Коларић
НОАР
Ову причу је написао у хотелу, док је гледао у треперави неонски натпис напољу, и сливнике који се пуше. Ставио је шешир на главу и изашао на улицу, онда запалио цигарету. Пред њим је био град. „Овде никог неће занимати такве приче“, рекао је за себе. Одлучио је да нађе нови посао и почне да пише сасвим другачије.
Најпре је отишао у стриптиз бар. Тамо су жене смрделе, али бар их је било само на бини и није ништа ризиковао. Било је курви, али он је био без новца и то га није бринуло.
„Слушај, купи га“, рекао му је један једнооки који је заударао на пиво, „Прима пет метака и није само за зечеве“. Плави челик је блистао. Револвер је имао кратку цев.
„Је ли прецизан?“ питао је.
„Шта ће ти то? Приђеш, и готово.“
Узео је револвер и пошто није имао пара ударио је једнооког и истрчао. Оборио је пар канти за смеће, али нико није кренуо за њим, само су неки пси завијали. Проверио је: револвер је био напуњен, чауре су биле као позлаћене. Ионако више никада неће долазити у овај бар.
Некада је потребно перо, а некад мач.
Морао је да прође кроз три капије, свака са наоружаним стражарима и псима, пре него што стигао пред палату грофа Орлова. Слуга у беспрекорном фраку је отворио врата његовог доџа и он је изашао, хладан али и љубоморан, збуњен и бесан због све те раскоши, згађен сопственом немоћи. Његови клијенти су до сада били углавном ситни преваранти, преварени мужеви, власници барова и пиљара који су га ангажовали да утерује дугове, макрои у потрази за одбеглим курвама, нижеразредни локални политичари са жељом да науде конкуренцији, и тако даље. Овај пут га је назвао гроф Орлов лично и он га је умало отерао у материну, мислећи да га провоцира неко из друштва са хиподрома, који је био његова друга кућа. За грофа Орлова је знао као за власника добрих коња, то је оно што га је интересовало, али гроф је био много више од тога, бескрајно више. „Кад год се неко накашље у овом граду, будите сигурни да иза тога стоји Орлов“, говорили су на хиподрому после трке, сви већ пијани, добитници, губитници – свеједно.
Чим је ушао у хол испуњен статуама водених божанстава и поплочан белим и црним квадрастима, као шаховска табла, слуга га је замолио да преда револвер и угаси цигарету. Револвер је предао, а жар цигарете угасио прстима и затакао је једном од тих камених божанстава међу зубе.
„Нека ме чека“, рекао је.
Пре него што је ушао у канцеларију грофа Орлова, за тренутак, попут бљеска, на степеницама је видео њу, плаву и предивну, али пре него што је стигао да пита слугу ко је она, гроф Орлов је већ стајао пред њим.
„Уђите, Барлоу. Имам посао за вас.“
Гроф је био подједнако упечатљив као на снимцима, са великом белом гривом и продорним очима, али је био видно уморан. Као да чита мисли, рекао је Барлоуу пре него што су сели:
„Када лавови заврше гозбу, плен препуштају хијенама и шакалима. Али лавови се повлаче кад сами то зажеле.“
„Нисам баш сигуран. Некада је у питању старост. Кад почну да губе конце...“
„Онда никад нису ни били лавови.“
Гроф га је гледао и Барлоу је осетио узнемиреност, као да му неко вршља по мислима.
„Немојте да мислите да само ви писци знате нешто о људима.“
„Ја нисам писац. Сада сам детектив.“
„Читао сам вашу прозу. Мислим да је добро што сте се одлучили да стекнете више животног искуства. Неко би то што пишете назвао солипсистичким брбљањем.“
„Никад нисам волео да причам о свом писању. Ни да пишем о писању.“
„Писање је тајна. Схватам то. Али сад ми требате због нечег другог.“
„Писање је посао као и сваки други. Због чега сте мене ангажовали? Ја сам вуцибатина, то ће вам свако рећи.“
„Потребан ми је неко коме могу да верујем.“
„Грешите. Ја сам коцкар и све више пијем.“
„Некоме ко је толико циничан не можете не веровати.“
„Имао сам ћерку“, рекао је гроф Орлов. На екрану преко целог једног зида појавио се снимак лепе самосвесне црнке, очито са неке прославе, како отвара шампањац и смеје се, док јој богаташка балавурдија аплаудира, љуби је и честита. Била је на свој начин елегантна. Могли сте да је замислите на сафарију у Африци колико и на пријему код краљице.
„Побегла је са Шикелгруберовим сином.“
На екрану се појавио снимак градоначелника Шикелгрубера, како урла за говорницом на неком страначком скупу. Затим Шикелгруберовог сина, Патрика, нехајно загрљеног са две јевтине курве.
„Само такве воли. Не знам шта је видео у Магди.“
„Не знам ништа о женама. Не могу вам помоћи“, рекао је Барлоу и већ хтео да устане. Још раније му се повраћало од Патрика Шикелгрубера. И њему је, док је још био писац, отео једну, коју је ипак волео.
„И мени се као и вама, Барлоу, гаде ти светски људи.“
Барлоу је застао, осећао је да му поново читају мисли.
„Вратите ми Магду. Нека то буде наша освета.“
„Зашто ја?“
„Не знате зашто, Коларићу? Ми мрзимо свет.“
Одједном га је снажно заболела глава, загњурио је лице у шаке и простро се по црно-белом мермерном поду. Над њим се нагнуо гроф Орлов, али уместо грофа Орлова, сада је то било огледало.
Владимир Коларић
НОАР
Ову причу је написао у хотелу, док је гледао у треперави неонски натпис напољу, и сливнике који се пуше. Ставио је шешир на главу и изашао на улицу, онда запалио цигарету. Пред њим је био град. „Овде никог неће занимати такве приче“, рекао је за себе. Одлучио је да нађе нови посао и почне да пише сасвим другачије.
Најпре је отишао у стриптиз бар. Тамо су жене смрделе, али бар их је било само на бини и није ништа ризиковао. Било је курви, али он је био без новца и то га није бринуло.
„Слушај, купи га“, рекао му је један једнооки који је заударао на пиво, „Прима пет метака и није само за зечеве“. Плави челик је блистао. Револвер је имао кратку цев.
„Је ли прецизан?“ питао је.
„Шта ће ти то? Приђеш, и готово.“
Узео је револвер и пошто није имао пара ударио је једнооког и истрчао. Оборио је пар канти за смеће, али нико није кренуо за њим, само су неки пси завијали. Проверио је: револвер је био напуњен, чауре су биле као позлаћене. Ионако више никада неће долазити у овај бар.
Некада је потребно перо, а некад мач.
Морао је да прође кроз три капије, свака са наоружаним стражарима и псима, пре него што стигао пред палату грофа Орлова. Слуга у беспрекорном фраку је отворио врата његовог доџа и он је изашао, хладан али и љубоморан, збуњен и бесан због све те раскоши, згађен сопственом немоћи. Његови клијенти су до сада били углавном ситни преваранти, преварени мужеви, власници барова и пиљара који су га ангажовали да утерује дугове, макрои у потрази за одбеглим курвама, нижеразредни локални политичари са жељом да науде конкуренцији, и тако даље. Овај пут га је назвао гроф Орлов лично и он га је умало отерао у материну, мислећи да га провоцира неко из друштва са хиподрома, који је био његова друга кућа. За грофа Орлова је знао као за власника добрих коња, то је оно што га је интересовало, али гроф је био много више од тога, бескрајно више. „Кад год се неко накашље у овом граду, будите сигурни да иза тога стоји Орлов“, говорили су на хиподрому после трке, сви већ пијани, добитници, губитници – свеједно.
Чим је ушао у хол испуњен статуама водених божанстава и поплочан белим и црним квадрастима, као шаховска табла, слуга га је замолио да преда револвер и угаси цигарету. Револвер је предао, а жар цигарете угасио прстима и затакао је једном од тих камених божанстава међу зубе.
„Нека ме чека“, рекао је.
Пре него што је ушао у канцеларију грофа Орлова, за тренутак, попут бљеска, на степеницама је видео њу, плаву и предивну, али пре него што је стигао да пита слугу ко је она, гроф Орлов је већ стајао пред њим.
„Уђите, Барлоу. Имам посао за вас.“
Гроф је био подједнако упечатљив као на снимцима, са великом белом гривом и продорним очима, али је био видно уморан. Као да чита мисли, рекао је Барлоуу пре него што су сели:
„Када лавови заврше гозбу, плен препуштају хијенама и шакалима. Али лавови се повлаче кад сами то зажеле.“
„Нисам баш сигуран. Некада је у питању старост. Кад почну да губе конце...“
„Онда никад нису ни били лавови.“
Гроф га је гледао и Барлоу је осетио узнемиреност, као да му неко вршља по мислима.
„Немојте да мислите да само ви писци знате нешто о људима.“
„Ја нисам писац. Сада сам детектив.“
„Читао сам вашу прозу. Мислим да је добро што сте се одлучили да стекнете више животног искуства. Неко би то што пишете назвао солипсистичким брбљањем.“
„Никад нисам волео да причам о свом писању. Ни да пишем о писању.“
„Писање је тајна. Схватам то. Али сад ми требате због нечег другог.“
„Писање је посао као и сваки други. Због чега сте мене ангажовали? Ја сам вуцибатина, то ће вам свако рећи.“
„Потребан ми је неко коме могу да верујем.“
„Грешите. Ја сам коцкар и све више пијем.“
„Некоме ко је толико циничан не можете не веровати.“
„Имао сам ћерку“, рекао је гроф Орлов. На екрану преко целог једног зида појавио се снимак лепе самосвесне црнке, очито са неке прославе, како отвара шампањац и смеје се, док јој богаташка балавурдија аплаудира, љуби је и честита. Била је на свој начин елегантна. Могли сте да је замислите на сафарију у Африци колико и на пријему код краљице.
„Побегла је са Шикелгруберовим сином.“
На екрану се појавио снимак градоначелника Шикелгрубера, како урла за говорницом на неком страначком скупу. Затим Шикелгруберовог сина, Патрика, нехајно загрљеног са две јевтине курве.
„Само такве воли. Не знам шта је видео у Магди.“
„Не знам ништа о женама. Не могу вам помоћи“, рекао је Барлоу и већ хтео да устане. Још раније му се повраћало од Патрика Шикелгрубера. И њему је, док је још био писац, отео једну, коју је ипак волео.
„И мени се као и вама, Барлоу, гаде ти светски људи.“
Барлоу је застао, осећао је да му поново читају мисли.
„Вратите ми Магду. Нека то буде наша освета.“
„Зашто ја?“
„Не знате зашто, Коларићу? Ми мрзимо свет.“
Одједном га је снажно заболела глава, загњурио је лице у шаке и простро се по црно-белом мермерном поду. Над њим се нагнуо гроф Орлов, али уместо грофа Орлова, сада је то било огледало.
понедељак, 9. август 2010.
Tekst o religiji i filmu
Vladimir Kolarić: Religija i film - od Anrija Ažela do mogućnosti zasnivanja jedne hrišćanske estetike filma, u: Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, br. 39, 2008, str. 93-102. Opcija "pun tekst" na:
http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2008/0352-97380839093K.pdf
http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2008/0352-97380839093K.pdf
петак, 6. август 2010.
Naučni tekst o Srpskom filmu Srđana Spasojevića
Prvi u svetu naučni tekst o Srpskom filmu reditelja Srđana Spasojevića, koji sam objavio u časopisu Kultura br. 127, 2010. Kompletna pdf verzija teksta dostupna je na: https://www.academia.edu/11316965/Vladimir_Kolari%C4%87_Odbrana_umetnosti_u_Srpskom_filmu_Srdjana_Spasojevi%C4%87a
Odbrana umetnosti u Srpskom filmu Srđana Spasojevića
S obzirom na jasnu ukorenjenost Srpskog filma (režija Srđan Spasojević, 2010) u poetikama dekadencije i na kontroverze koje je film izazvao, kako u zemlji tako i u inostranstvu, uz ozbiljne pretnje sudskim zabranama i zaplenom snimljenog materijala, ovaj film predstavlja dobar povod za razmatranje izvesnih etičkih aspekata modelizacijske teorije umetnosti i umetničkog dela.
Пријавите се на:
Постови (Atom)