четвртак, 05. април 2018.

Христос на филму!

У новој емисији ТВ Храм "Светлост у тами" Владан Таталовић и Владимир Коларић на тему Христос на филму. Водитељ је ђакон Дарко Радовановић.

https://www.youtube.com/watch?v=zf8rDVTgP9Q&feature=share


субота, 03. март 2018.

Милан Р. Симић: ЗОВИТЕ МЕ АРИСТОТЕЛ


Владимир Коларић

Назад, па около!

 

Иако волим кратку форму, што се види из дужине већине мојих текстова, никада нисам имао нарочитог поверења у афоризме. Не због њихове ефемерности, него због утиска како пречесто изричу натегнуто духовита општа места, са позиције некаквог „општег“, просечног човека, „грађанина покорног“ безбрижно помиреног и спријатељеног са својом пасивношћу.

Али Милана Р. Симића сам приметио још раније, а посебно када смо постали фејсбук пријатељи, и када су његови аформизми засијали у мору баналности и испразног паметовања.

Аформистичар мора да буде проницљив, да се на да лако замајати и да не заузима позицију друштвено и културно привилегованог посматрача, што је најчешћа мана наших писаца и интелигенције. И мора заиста да разуме друштвене процесе, а не да репродукује њихове пропагандно-манипулативне моделе, што је опет тако ретко код српских писаца и интелектауаца, који делују као да нису део друштва у коме пишу и да према њему немају никакву одговорност.

У књизи „Зовите ме Аристотел“ Милана Р. Симића (Агора, 2013), све је онако како треба и, иако је књига објављена пре пет година и даље актуелно и, дакле, нимало ефемерно, јер истина никада није ефемерна, макар се тицала и најнезнатнијег. Али ништа овде није незнатно, јер Симић не бежи од најважнијих тема које су нас обликовале протеклих деценија: он преиспитује демократију као такву и наше вишезначно искуство демократије, готово је опседнут темама фалсификовања и наметнутог ћутања, једног генералног утиска залуталости и не само пропуштених шанси, него и промашених путева. И наше све болније и све, употребићу тај израз, трагичније подвојености, расцепљености, болног суочења са истином да је све мање разлога због којих мислимо да треба да живимо заједно. И још болнијих дисконтинуитета, који као да су једина константа српске историје, осим неизбежног уха које би све чује и све да зна, и оних која свест о постојању тог уха и веровање у њега, спречава да осете сву ону лепоту живота, која је, макар једним делом, и до нас.
Писац не би требало да буде срески шпијун, ни да се боји среских шпијуна, него - како се то некада говорило - сведок епохе.

А целовитост ове књиге, која никако није проста колекција афоризама, је готово целовитост једног романа епохе, какав у српској књижевности, исправите ме ако грешим, у последњим деценијама нисмо имали. Некада заиста треба умети кренути од малог, не плашећи се ефемерности. Мудар афористичар је одавно схватио да никад неће добити своју бисту. А то је, изгледа, један од предуслова слободе.

У "Џепним теоријама" Нарциса Алиспахића

Главна улога у првој епизоди феноменалног серијала аутора Нарциса Алиспахића:

https://www.youtube.com/watch?v=RPibT_QKFqk&feature=share

четвртак, 01. март 2018.

среда, 28. фебруар 2018.

ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ (Јелена Марковић, 2018)


Владимир Коларић

Невиност и заштита




Не постоји препрека да се сними филм у Србији, ако је снимање филма оно што заиста желите, а не игре моћи. Јелена Марковић је жив пример за то - „Претпоставка невиности“ је чак четврти дугометражни филм који је режирала, у мало је рећи немогућим условима.

Ако желите да снимите филм, борићете се, радићете нешто до чега вам је заиста стало, али узимајући у обзир све околности, не ићи на све или ништа него користећи сваку прилику.

Па тако ћете и од филма у продукцији школе глуме, снимљеног као педагошко и маркетиншко оруђе, направити озбиљно дело, уметнички, занатски и интелектуално супериорније од већине филмова у садашњој српској продукцији.

„Претпоставка невиности“ је римејк чувеног филма „12 гневних људи“ Сиднија Лумета, према сценарију Реџиналда Роуза, врхунског примера драмског филма, у ком је драматичност основни структурални и поетички принцип - то је она врста филмске драматургије коју, на пример, афирмише Дејвид Мамет у својим филмовима и, на српски нажалост до неупотребљивости лоше преведеној књизи „Бамби против Годзиле“.

Таква драматургија подразумева јасан драмски сукоб и прецизно вођене ликове, што је, поред широке референтности филма, био добар избор за овај, иницијално наменски рађен филм.

Филм није насилно осавремењиван нити фикционално прилагођаван локалном контексту, што би било и немогуће с обзиром на битно другачији судски систем између Србије и САД, већ је питање условности, као и питање продукцијских околности (финансије и узраст глумаца-полазника школе глуме), решено захваљујући метафилмском принципу, односно јасном свешћу да се ради о филму.

Али овде метафилмски принцип не умањује снажан, у основи фикционални доживљај филма - напротив, он нас ослобађа непотребног баласта који намеће како „логика стварног“ тако и нормализована конвенционалност доминантних филмских форми.

У том смислу, филм који говори о 12, овај пут поротница, које одлучују о животу и смрти младића оптуженог за убиство оца, има и формално покриће да се залаже за примат љубави над законом и да указује на дуг и одговорност који сви имамо једни према другима, јер формална средства која користи нису употребљена у сврхе моћи, односно моделовања манипулативних идеолошких апстракција, већ у као средства посредовања нечег личносног и људског, који од почетне (и подразумеване) нетрпељивости сасвим мотивисано води ка међусобном загрљају.

Наглашавам, ако нисам био довољно јасан - метафилмски оквир у овом филму био је неопходан да би отворио врата истинској фикцији, односно дао могућност да се у ограниченим продукцијским условима направи пунокраван, узбудљив и драматичан филм, у ком дијалошки принцип не укида поетичку идентификацију, а интерактивност имагинацију.

Филм који вас се тиче, јер вашу спољашњу и унутрашњу стварност не представља огледално него суштински - то је ваш свет, то сте ви, заробљени у својим играма моћи, сујетама и свакодневној заробљености, али и ви у ономе што бисте волели да заиста јесте, и што бисте могли да будете.

Одавно нисмо видели узбудљив и драматичан српски филм са озбиљно вођеним и грађеним улогама и беспрекорним ритмом режије. А још мање филм за који не слутите да жели да вас, на овај или онај начин, убеди у нешто што у основи никако не бисте волели да будете убеђени. Па ето, нада долази са рубова, па макар то биле и приватне школе глуме.

Као што видите, предузетништво итекако има своје врлине. Нећу говорити о нади коју доноси младост и сличном фразама, али од нечег се једном мора почети. За почетак од тога да волимо и да умемо да радимо оно што радимо. И да то, заиста, радимо.

недеља, 07. јануар 2018.

Језик савремене руске идеологије!

Објављен зборник "Језик и (псеудо)особеност" у издању Карловачких дана слободне мисли, са мојим текстом "Језик савремене руске идеологије". Зборник у целини на:

https://www.academia.edu/35602845/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije

Интервју на Стању ствари!

Интервју са мном, Милош Милојевић:

https://stanjestvari.com/2018/01/06/milojevic-kolaric/